Ritual ubijanja starijih i nemoćnih članova porodice od strane njihovih sinova i bližih rođaka - lapot.
„Usmrćeni pre nas, oni već miruju, slični vrećama punim žita“
Živojin Pavlović, Lapot
Lapot je jedan od nasjtrašnijih drevnih rituala – ubijanje starijih i nemoćnih članova porodice od strane njihovih sinova i bližih rođaka, u prisustvu drugih meštana.
Smatra se da su u uslovima teškog života i nemaštine, stariji ljudi nisu mogli da doprinose i bili teret svojim porodicama.
Međutim, iz religijske perspektive motivacija je nešto drukčija. Kult mrtvih je imao značajno mesto u staroj veri i on se sastojao od pokojnih predaka, koji su uživali veliku čast i poštovanje. Oni su sa one strane štitili i pazili na žive naslednike, a verovalo se da su duše onih koji nisu umrli od starosti i iscrpljenosti mnogo snažnije, samim tim i sposobnije da živima pruže zaštitu i podršku.
"Ne ubijamo te mi, nego ovaj lebac/pogača" govorili bi starcima pre rituala.
(Photo: Mikica Andrejić)
Oni su najčešće ubijani sekirama, motkama ili toljagama. Starci su, pred poslednji čas, čak i blagosiljali svoje sinove: „Sine moj, da si živ i zdrav mnogo godina i da dočekaš starost, pa i tebe sin ovako da isprati na onaj svet“. U nekim mestima bi se na glavu starca stavljao komad hleba, pa bi mu pred sam čin govorili: „Ne ubijam te ja, nego ova pogača“. Odogovrnost i krivica za smrt bi se tako, mehanizmom komedije nevinosti, prebacivala sa pojedinca na predmet, jer su se ljudi bojali da se duša pokojnika ne vrati željna poravnanja i osvete.
Lapot u umetnosti
Lapot je mnogim istaknutim umetnicima poslužio kao inspiracija za njihova dela. Goran Paskaljević je 1972. godine, kao diplomski film, snimio film o ovom ritualu - Legenda o lapotu. I srpski slikar, pisac i filmski reditelj Živojin Pavlović, za svoj roman Lapot 1992. godine dobio je NIN-ovu nagradu.
Iako je ovaj običaj je na granici mita i stvarnosti i njegovo istorijsko postojanje predmet je spora naučne zajednice, najbogatiji materijal o lapotu sakupljen je u istočnoj Srbiji u 19. veku. Još mnogo vekova ranije, postojala je potreba za sankcionisanjem ovakvog i sličnih dela - Dušanov zakonik, iz 14. veka, propisuje kaznu spaljivanjem, za onog ko bi ubio oca, majku, brata ili dete. U narodu su se zadržali izrazi kao gotov za sekirče, ili zreo za sekiru.
Sličan ritual postojao je i drugim starim kulturama, širom sveta. Stari Grci, Rimljani, poznavali su ljudske žrtve, običaj je bio prisutan i kod nekih naroda severne Evrope, kod američkih Indijanaca i Japanaca. Prihvatanjem hrišćanstva i promenom religijskih shvatanja, ovaj arhaični običaj je nastvaio da živi samo u usmenim predanjima i o njemu se i danas može čuti od starijih žitelja istočne Srbije.
